Zašto se raspala Jugoslavija (23) - Borisav Jović:

Neuspjeli vojni udar

TAKO JE GOVORIO KADIJEVIĆ

Vi ste početkom devedesetih godina često imali razgovore sa tadašnjim ministrom odbrane, Veljkom Kadijevićem, i na temu šta uraditi, koji su zapravo ciljevi, da li sačuvati Jugoslaviju ili sačuvati teritorije gdje žive Srbi.

JOVIĆ: Veljko Kadijević i vojska generalno su imali najčvršće stavove da Jugoslaviju treba sačuvati. I najčvršće stavove da nikoga ne treba da povlašćuju, nijednu republiku, nijedan narod, nego da treba prema svima isto da se ponašaju dok je god to bilo moguće. Naravno, kada je došlo dotle da su nove vlasti u Sloveniji i Hrvatskoj krenule protiv ustavnog načina rasturanja Jugoslavije, vojska je bila protiv toga. Međutim, ona nije bila protiv toga da se Jugoslavija rasturi političkim sredstvima, onako kako to ustav dozvoljava. Vojska je, naravno, bila veoma uznemirena i zbog toga što je ona po ustavu i zakonu zadužena da štiti integritet zemlje, i to je sasvim prirodno. Njihovi stavovi su evoluirali onako kako je evoluirala politička situacija u zemlji.

Veljko Kadijević je jednom rekao: “Ako se promjeni vlast, doći će do takvog revanšizma”, ja sad citiram njegove reči koje su zabilježene u Vašoj knjizi, “da ćemo svi visiti na banderama.”

JOVIĆ: Meni se čini da je to bilo u februaru 1990. godine, koliko se sećam, a istovremeno ste mogli u knjizi pročitati da su se hrvatski zvaničnici, koji su se spremali za otcepljenje Hrvatske, jasno deklarisali šta će uraditi čim dođu na vlast. Da već postoje spiskovi za likvidaciju onih koji se tome protive i da u toku prvih 48 sati treba da raščiste sa svim onima koji se s tim ne bi slagali. Prema tome, to nisu izjave koje su pale s neba ili proizašle iz nekog straha, nego na osnovu temeljnih poznavanja namera i planova koje imaju partije koje su se spremale da dođu na vlast. Oni su to i radili. Naravno, nisu radili Veljku Kadijeviću, jer je on ostao u Srbiji, ali onima u Hrvatskoj jesu.

Vi ste donijeli odluku o izvođenju tenkova na ulice posle 9. marta 1991. godine. Nije li to upotreba vojske u odbrani jednog režima?

JOVIĆ: Nije. To se posmatra poprilično površno. Ovde se radilo o tome da je legalno izabrana vlast u Srbiji bila ugrožena pokušajima da se vlast otme na ulici. Čak je i vojska bila ugrožena, jer je i Generalštab bio napadnut. Vojska Jugoslavije je po ustavu bila dužna da brani ustavni poredak zemlje, dakle i integritet i ustavni poredak. Predsednik Srbije je pismeno tražio od Predsedništva Jugoslavije da mu pomogne da se zaštiti od nasilnog otimanja institucija i vlasti. Predsedništvo Jugoslavije je zasedalo i jednoglasno je donelo takvu odluku. Uopšte nije bilo spora. Vojska nije imala ovlašćenje da primeni silu, ali je imala ovlašćenje da izađe ispred državnih institucija i ne dozvoli da budu zauzete. Tako da se tu radi o jednom potpuno legalnom činu. Druga je stvar ukoliko se vojska upotrebljava protiv odluke naroda, protiv izborne volje naroda, to je sasvim nešto drugo, a drugo je ako se upotrebljava protiv rušenja legalno izabrane vlasti.

U februaru 1991. godine Vi ste razgovarali sa Kadijevićem o planu vojske za obaranje vlasti u Sloveniji i Hrvatskoj. Šta je on Vama tada rekao, kakav plan postoji?

JOVIĆ: To je bilo vreme opšte konfuzije. Niko nije znao šta da se radi. Vojska je imala razne varijante kako da se izađe iz te situacije sa jednim jedinim ciljem - da se vlasti u Sloveniji i Hrvatskoj prisile da priđu ustavnom načinu realizovanja svojih zahteva i ciljeva. Vojska je stalno govorila: “Ili načinite sporazum o novom ustavnom rešenju Jugoslavije, ili raspišite referendum, pa se na osnovu referenduma ponašajte ili ćemo primeniti silu.”

A konkretno, kada je riječ o ovom planu?

JOVIĆ: Pošto je bilo jasno da oni neće da razgovaraju o tome da se nađe ustavno rešenje za Jugoslaviju, nego žele da izađu iz Jugoslavije i da je rasture metodom svršenog čina, bez referenduma naroda, to je značilo da oni ne pristaju ni na koji ustavni postupak i da prema njima treba upotrebiti silu da bi ih se privelo pravom rešenju. Postojale su razne varijante koje je vojska stalno razrađivala, ali, nažalost, nijedna nije mogla da se ostvari.

Znači, jedan od planova je bio da se praktično izvrši udar u Hrvatskoj i Sloveniji?

JOVIĆ: To je sada svođenje na jednutačku nečega što je mnogo komplikovanije. Hrvatska je organizovala jake paravojne formacije koje su blokirale vojne kasarne, koje nisu dale vojsci ni struju, ni hranu, ni vodu, dakle prosto su je doveli u nemoguću situaciju. Jednostavno su likvidirali vojsku na svojoj teritoriji. Vojska to nije htela da trpi i sasvim je jasna stvar da je insistirala da joj se odobri da se sukobi sa tim paravojnim formacijama, dakle da ih likvidira. Na čelu tih paravojnih formacija je bila hrvatska vlast koja ih je organizovala.

Da li je tačno da je postojao plan da vojska zapravo smjeni sva republička rukovodstva, a da su se srpski generali pobunili, to jest nisu dozvolili smjenu Slobodana Miloševića?

JOVIĆ: Ja nikada nisam bio upoznat s tim planom, niti mi ga je iko ikada predočio. To je moguće, ali to treba da pitate nekoga ko je s time upoznat. S obzirom na tešku situaciju u zemlji, moguće je da je vojska tako razmišljala, ali meni to nikada nisu rekli.

Znači, ni sa kim iz vojske niste imali razgovor na tu temu?

JOVIĆ: Ne. Bio je razgovor na sednici Vrhovne komande u martu 1991. godine o uvođenju vanrednog stanja, ali nešto drugo nije postojalo.

Vraćamo se na razgovor sa Veljkom Kadijevićem u februaru 1991. godine. Šta je on konkretno predlagao?

JOVIĆ: Veljko je prvo izneo procenu situacije i rekao je da je izvršena polarizacija odnosa snaga i stavova. Da su na jednoj strani Slovenija i Hrvatska i na neki način Muslimani, a na drugoj Srbija, Crna Gora i srpski narod u Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj. Da se punom parom radi na nezakonitom i protivustavnom otcepljenju i rasturanju Jugoslavije i da bi se to zaustavilo, neminovno je da se donesu neke političke i vojne odluke. Što se tiče političkih odluka, on je tu uglavnom insistirao da Predsedništvo Jugoslavije donese odluku o vojnoj intervenciji u Hrvatskoj i u Sloveniji, kako bi se raščistilo sa tim paravojnim formacijama i kako bi se vlast koja vodi te paravojne formacije uklonila.

Vi ste u knjizi zapisali, naprimjer, da je jedan od planova da se u Hrvatskoj “jača Srpska krajina i da se podržava njeno otcjepljenje od Hrvatske, ne javno nego faktički, da se organizuju masovni mitinzi u Hrvatskoj protiv HDZ-a, da se digne Bosna i Hercegovina na noge, da se u Makedoniji organizuju mitinzi”.

JOVIĆ: To samo govori da je Veljko Kadijević pokušavao da razmišlja o političkim akcijama za koje nije bio zadužen i koje nisu stvarno imale nikakve veze sa realnošću, niti je to uzeto u obzir. Vi ste pročitali u knjizi da ja nisam ni hteo da ga pitam kako on to misli i zašto to da se radi. To njegovo razmišljanje o političkim stvarima apsolutno niko nije uzimao u obzir, niti je iko smatrao da je to razumno.

Vi se niste izjašnjavali o tome?

JOVIĆ: Ne. Ja sam i u knjizi napisao da o tome nisam ni hteo da se izjašnjavam.

NEUSPJELI VOJNI UDAR

Maločas ste pomenuli sjednicu vrhovne komande na kojoj nije donijeta odluka da se ide na vojni udar. Kako je tekla tasjednica i da li ste Vi znali da je ta sjednica snimana dok je održavana?

JOVIĆ: Svi su to znali, jer su kamere bile okolo. Nije to tajno snimano. Tu su bili kamermani i kamere čitavo vreme i svačiji govor je sniman. Pazite, nije to bilo ništa posebno. Sve sednice Predsedništva su snimane. Neke su snimane samo magnetoskopski, a neke su snimane televizijski. Onda je puštano u javnost ono što se procenilo da treba biti pušteno. Dakle, paralelno su vođeni stenogrami i uvek je snimano i zbog istorijskog dokumenta i zbog svega drugog. A, kako je sednica tekla? Trajala je tri dana sa prekidima. Nismo mogli da postignemo sporazum o vojnom predlogu. Oni su taj predlog prvo definisali kao vanredno stanje u celoj zemlji sa velikom vojnom mobilizacijom. Kasnije su ga promenili da bi postigli da se, ipak, nešto odluči - samo povećanje bojeve gotovosti i mobilizacija, bez formalnog vanrednog stanja, ali ni to nije usvojeno. I ta sednica je završena praktično bez ikakve odluke.

Ko je donijeo odluku da se snimak te sjednice pusti?

JOVIĆ: Puštanje u javnost informacija sa sednice je uvek bilo u nadležnosti informativne službe Predsedništva.

Tvrdite da je informativna služba donijela odluku da se pusti tonski snimak?

JOVIĆ: Pa, verovatno su oni konsultovali Generalštab ili nekoga, ali zaista Predsedništvo o tome nije odlučivalo. Ali, zašto mislite da je to neki veliki događaj? Da je to neki presedan?

Zato što su članovi Predsjedništva bili iznenađeni činjenicom da je tonski snimak te sjednice išao u javnost.

JOVIĆ: Pa, članovi Predsedništva koji misle da treba da se krije od javnosti ono što oni rade, nisu u pravu. Pogotovo kada se radi o sudbonosnim pitanjima u zemlji.

Evropska unija je u jednom trenutku ponudila pet i po milijardi za podršku programu Ante Markovića, ako Jugoslavija opstane. To je odbijeno. Kako su reagovala rukovodstva? Koji su bili argumenti?

JOVIĆ: Nikada nisu ponudili pet i po milijardi o kojima vi govorite. To je nešto o čemu ja nikada nisam čuo. Vi vrlo dobro znate da je Evropska unija na konferenciji u Hagu zahtevala rasturanje Jugoslavije i da je ostala dosledna tome. Ko nije hteo da prihvati njen stav, bio je teško kažnjavan. A, o tih nekih pet i po milijardi ja nikada nisam čuo.

Šta je bilo odlučujuće da Srbija u jednom trenutku, ipak, promjeni stav prema Anti Markoviću?

JOVIĆ: U kom smislu?

Da ga smatra političkim protivnikom Srbije.

JOVIĆ: Ona nikada nije menjala taj stav. Srbija se nije suprotstavljala njegovom izboru za predsednika vlade, smatrajući da će da radi korektno. Ali, on je od prvog dana krenuo u dva pravca. Prvi pravac je bio da prebaci sve moguće pare iz Federacije u Hrvatsku. Otplatio je sve njihove spoljne dugove i koliko god je mogao da isprazni saveznu kasu ispaznio je i pare prebacio u Hrvatsku. To je bilo iritantno za sve republike, a ne samo za Srbiju. Drugi pravac je bio da sruši srpsko rukovodstvo po svaku cenu. Formirao je čitavu mrežu da bi to ostvario. Sarađivao je sa šiptarskim separatistima i pomagao njihov separatistički pokret na Kosovu, što je bilo apsolutno argumentovano.

A, kako?

JOVIĆ: Mi smo raspolagali obaveštajnim podacima o njegovim razgovorima sa šiptarskim separatistima o tome šta sve treba zajednički da rade da bi srušili srpsku vlast. I drugo, vodio je takvu ekonomsku politiku sa kojom će sva srpska najznačajnija preduzeća zapasti u nemoguću situaciju, kako bi se radnici pobunili protiv rukovodstva i ono izgubilo izbore. I niz drugih stvari. Dakle, Ante Marković je u svakom pogledu bio neprihvatljiv za Srbiju. A, što se tiče njegovog odnosa prema Jugoslaviji, on je imao jedan čudan stav koji, po mom mišljenju,nije bio ni iskren, da Jugoslavija može da se spasi ekonomskim reformama. On uopšte nije uvažavao da postoje politički problemi u Jugoslaviji koji zadiru u pitanje teritorijalnog opstanka Jugoslavije. Ignorisanje tog pitanja i stav da samo nekim ekonomski metodama to može da se reši, bio je potpuni promašaj i besmislica. Zbog toga mi nismo imali nikakve mogućnosti da ga podržavamo.

KARAĐORĐEVO - OBIČAN DOGOVOR U ČETIRI OKA

Da li imate informacije o sastanku Tuđman - Milošević u Karađorđevu u proljeće 1991. godine?

JOVIĆ: Informacije koje ja imam bitno odudaraju od onoga o čemu se stalno priča. Meni Milošević nije rekao da li su zaista razgovarali o podeli Bosne, ali ja lično u to ne verujem. On je meni tada uvek govorio, kao i ja njemu, sve o čemu je s drugima razgovarao i prosto ne mogu da verujem da se takav razgovor vodio. On je meni rekao da su razgovarali o tome da li da idemo na promenu predsednika savezne vlade. S obzirom da se ni Hrvatska nije slagala sa Markovićem, i ona je imala neke primedbe i Slovenija je imala neke primedbe i Srbija je imala primedbe, oni su razgovarali o tome da li da se promeni predsednik savezne vlade i dogovorili su se da se to još malo odloži.

Kad su o tome razgovarali?

JOVIĆ: Tada u Karađorđevu. To je bio predmet razgovora.

Da li je neko prisustvovao tom razgovoru?

JOVIĆ: To ja ne znam.

A da li je uobičajeno da se o jednoj takvoj stvari, predsjedniku SIV-a, razgovara u četiri oka i da o tome nema dokumenta, nema zabilješke.

JOVIĆ: Pa, zašto ne bi bilo uobičajeno? Ako dva predsednika republika o nečemu razgovaraju, to je sve uobičajeno. Jer, ako se radi o predsedniku savezne vlade koji je iz Hrvatske, a na koga mi imamo primedbe, valjda je pristojno da predsednik Srbije razgovara sa predsednikom Hrvatske o tim primedbama i o tome dokle ćemo to trpeti.

A da li je uobičajeno da poslije razgovora dva predsjednika nema nikakvih informacija, čak ni za najuže saradnike?

JOVIĆ: Bilo je informacija za najuže saradnike. Ja sam dobio informacije o čemu su razgovarali, ali nemam tu informaciju da su razgovarali o podeli Bosne i Hercegovine. Oni to nikome nisu rekli. Ja to zaista ne znam. Pazite, vrlo čvrsto mogu da vam kažem da mi u Srbiji nikada, ni u jednoj varijanti, nismo prihvatali ideju o rasturanju Jugoslavije, niti o rasturanju Bosne i Hercegovine kao rešenju za rasturanje Jugoslavije. Mi nikada nismo imali takav stav.

Kiro Gligorov je za naš program rekao da mu je u Zagrebu, poslije tog razgovora u Karađorđevu, Franjo Tuđman, tadašnji predsjednik Hrvatske, pokazao mapu podjele Bosne i Hercegovine koju su on i Milošević dogovorili u Karađorđevu.

JOVIĆ: Pa, onda vam je dovoljno to što vam je on rekao, ja o tome zaista ništa ne znam. Ja to ne mogu niti da demantujem, niti da potvrdim. Ja vam kažem ono što ja znam. Za mene bi to bilo ogromno iznenađenje, jer bi takav pristanak Miloševića, u tom trenutku, značio bitno odstupanje od naše celokupne politike. Ja zato u to ne mogu da verujem.

A da li se ikada dogodilo da Milošević odstupi od te dogovorene politike?

JOVIĆ: U tako krupnom pitanju, ne. Obično smo se dogovarali.

ŠEF JE, IPAK, U PRAVU

U Vašoj knjizi postoje zanimljive bilješke o pojedinim razgovorima i reakcijama na neke događaje. Naprimjer, kada je riječ o Vašem razgovoru sa Stipom Mesićem o oduzimanju oružja u Hrvatskoj. Vi ste se u jednom trenutku sa Mesićem dogovorili o tome i obavijestili Slobodana Miloševića. Napisali ste, evo citiram taj dio knige: “Obavještavam Slobodana telefonom o dogovoru, on hoće da izludi. Kaže mi svašta: ‘Prevarićemo narod. To će biti obmana, izdaja’. Svašta je rekao”. I onda Vaš komentar: “Kao da više voli da im otimamo oružje silom nego da nam ga predaju dobrovoljno”. Otkud ovakav komentar?

JOVIĆ: Pazite, treba da idete do kraja toga što je napisano.

Ima još jedna rečenica, to je tačno. “Pitam ga direktno da li želi krvoproliće za stvar koju možda možemo riješiti mirnim putem?”

JOVIĆ: Ima nastavak, a to je konstatacija da je on, ipak, bio u pravu. Jer, Hrvati nisu predali oružje. Naime, mi smo pokušavali na svaki mogući način da Hrvati razoružaju svoje paravojne jedinice kako bi se izbeglo krvoproliće. Srbi su prihvatili da se razoružaju u Krajini i oni su predali oružje, ali Hrvati nisu hteli da predaju i mi smo im dali neki rok. Oni su odugovlačili i ja sam sa Mesićem uporno nastojao da oni pristanu da predaju oružje. Milošević mi je rekao da oni neće da ga predaju i da me samo varaju da bi prošlo vreme kako bi se učvrstili još više i više. I, na kraju-krajeva, zato sam ja napisao - “kao da želi da im što pre to oduzmemo, makar i krvoprolićem”, jer će biti kasno. On je mislio da će biti kasno, ako propustimo bilo koji dan.

Tvrdite da su Hrvati slagali i nisu predali oružje.

JOVIĆ: Pa, slagali su.

Zanimljivo je kako je Milošević reagovao: “Obavještavam Slobodana. On je oduševljen: ‘Odlično. Čim proglase otcjepljenje, treba da usvojimo, s tim da krajiške opštine držimo vojno, dok se narod ne izjasni gdje hoće da živi’.”

JOVIĆ: To je u skladu sa dve činjenice. Prva je činjenica da krajiške opštine gde Srbi žive nisu bile pod okupacijom tih hrvatskih paravojnih jedinica nego je njih štitila Jugoslovenska narodna armija. I druga činjenica je da smo mi stalno zastupali stanovište da je potrebno izjašnjavanje naroda da li želi da izađe iz Jugoslavije ili ne. Prema tome, zašto se on obradovao? Obradovao se , verovatno, zato što se pokazalo da je bio u pravu. Verovatno zbog toga. Ali, on bi se verovatno još više obradovao da donesu odluku o otcepljenju i da se onda to pitanje politički reši. A srpsko pitanje mora da se reši politički, referendumom. To smo mi stalno zastupali. Srpski narod se izjasnio referendumom, samo što Hrvatska taj referendum nije htela da prihvati. Srbi su sami organizovali referendum na kojem su se izjasnili da izlaze iz Hrvatske, ako ona izlazi iz Jugoslavije. Poznato je kako je evoluirala cela ova stvar. Pošto to nije išlo, ovo o čemu smo sad govorili, onda smo odlučili da pozovemo Ujedinjene nacije - da se vojska povuče otuda, a da dođu Ujedinjene nacije da zaštite Srbe od tih hrvatskih paravojnih jedinica dok se ne nadje političko rešenje. To je bio naš ustupak, pošto oni nikako nisu hteli da obezbede referendum, što je ustavom bilo predviđeno. I taj smo ustupak sproveli u praksu i povukli našu vojsku, a došla je vojska Ujedinjenih nacija.

u idućem broju... Kraj intervjua sa Borisavom Jovićem