Zašto se raspala Jugoslavija (24) - Borisav Jović:

Ko je kriv za rat?

KRIVICE

Kad je Srbija dobila obećanje od JNA da će “štititi” srpski narod u Hrvatskoj, odnosno da će se povući do granica gdje živi srpski narod?

JOVIĆ: Ne bih mogao da definišem. To su bile etape. Prva stvar je bila da smo na sednici Predsedništva doneli odluku da vojska stane između hrvatskih i srpskih naoružanih jedinica. To je bila prva faza i to je vojska prihvatila kao nešto što nije opredelenje ni za jednog, ni za drugog, već je opredelenje da se izbegne krvoproliće. Sledeća faza je bila da su Hrvati žestoko napadali te srpske teritorije i uvukli su i jugoslovensku vojsku u konflikt koja je morala da brani onoga ko je bio napadnut, jer drugog izlaza nije bilo.

Da li je rat u Sloveniji bio ozbiljan rat?

JOVIĆ: Ne. Rat u Sloveniji je insceniran da bi Slovenija kobajagi silom uspela da izađe iz Jugoslavije.

A ko je to inscenirao?

JOVIĆ: Pa, to su inscenirali sami Slovenci. Apsolutno nije bilo potrebno da bude rata. Slovenci su zauzeli jugoslovensku granicu i sve karaule, bez ijednog zrna, bez ikakvog otpora jugoslovenske vojske. A onda su napali jugoslovensku vojsku u kasarnama koja njih apsolutno nije napadala.

Srbiji u tom trenutku nije bilo stalo da zadržava Sloveniju i brani jugoslovenske granice?

JOVIĆ: Ne radi se tu o tome do čega je stalo Srbiji, a do čega ne. Nije bilo nikakvog razloga da se ratuje u Sloveniji. Slovenci su očigledno želeli da imaju neki mali rat u kome su uspeli da izađu iz Jugoslavije.

Kada prestaje da funkcioniše Predsjedništvo i zašto je Srbiji bilo stalo da produži privid funkcionisanja državnog vrha? Mislim na onu odluku o funkcionisanju, takozvanog, četvoročlanog Predsjedništva.

JOVIĆ: To je faza, da tako kažem, raspada Jugoslavije. Postepenog ispadanja jedne po jedne republike, kada još nije formirana nova država, Savezna Republika Jugoslavija, i kada ne postoje neki drugi organi koji će da rukovode zemljom. Evropa je priznala Sloveniju i Hrvatsku, njihovi predstavnici izašli iz Predsedništva. Kasnije je priznala i Bosnu i Hercegovinu i njen je predstavnik izašao iz Predsedništva. Crna Gora je donela odluku da ostane u Jugoslaviji i njeni predstavnici su ostali u Predsedništvu zajedno sa srpskim. I Makedonija je isto odlučila da izađe. Znači, postupno su jedan po jedan odlazili, nova država još nije bila formalno formirana, ostale su samo Srbija i Crna Gora i one su morale da nastave kontinuitet sa vlastima koje su imale, Saveznom skupštinom sa onim poslanicima koji su iz ove dve republike i Predsedništvom sa članovima iz ove dve republike. Nekada je Predsedništvo od četiri člana zasedalo samo, a nekada sa predstavnicima iz Crne Gore i Srbije. To je stanje koje nije nastalo po nečijoj želji, već je ta Jugoslavija smanjena, tako da je smanjeno i Predsedništvo.

Za rat u Bosni JNA se drugačije priprema. Donosi se odluka da se iz Bosne i Hercegovine povuku svi oficirski kadrovi koji nisu porijeklom iz Bosne i Hercegovine. Zašto je donesena takva odluka?

JOVIĆ: JNA se nije spremala za rat u Bosni. Tu je u pitanju nešto što ne odgovara činjenici. Rat u Bosni su pre svega izazvali oni koji su odlučili da se Bosna i Hercegovina isključi iz Jugoslavije i koji su odlučili da se Jugoslavija rasturi iz vrlo dobro poznatih razloga. A, narodi koji tamo žive, se nisu svi složili sa takvom odlukom. Neki su želeli da ostanu u Jugoslaviji, neki su želeli da izađu iz Jugoslavije, neki su želeli da se priključe Hrvatskoj, neki su želeli unitarnu Bosnu i Hercegovinu i tako dalje, da sada to ne pričamo. Ali, činjenica je da je, kada je Evropa odlučila da prizna Bosnu i Hercegovinu kao samostalnu državu, jugoslovenska armija, što je sasvim prirodno, donela je odluku da svi oni koji su u JNA ovde u Srbiji i Crnoj Gori, a poreklom su iz BiH, budu otpušteni iz vojske i idu kući, a svi oni koji su iz Srbije i Crne Gore, a na dužnosti su u Bosni i Hercegovini, takođe budu otpušteni i da idu kući.

A šta je s oružjem?

JOVIĆ: Oružje je ostalo i ovde i tamo. Jer, kad se neko demobiliše iz vojske, a bilo ih je svega pet ili deset posto, prirodno je da ide kući bez oružja. Nikada nikome nisu dali oružje da nosi kući. Oružje je ostalo u svim republikama gde je vojska bila. Jer,ako su podeljene republike, podeljena je sva imovina, ostala je imovina koja je tamo bila, ostale su i fabrike i vojne fabrike, ostala je i vojska, ostalo je i naoružanje, dakle svaka republika na to ima pravo, ne samo Srbija ili Crna Gora. To je prirodno.

Hoćete da kažete da je oružje Jugoslovenske narodne armije pripalo svim građanima Bosne i Hercegovine?

JOVIĆ: Ostalo je onim jedinicama koje su u tom trenutku tamo postojale. Nikada građani nisu raspolagali oružjem, nego vojska koja je tamo postojala.

Kad posmatrate proces raspada Jugoslavije iz ove vremenske perspektive i stavove, posebno rukovodstva kome ste vi pripadali, da li mislite da je raspad Jugoslavije mogao drugačije da teče da je prihvaćen postepen oblik, od konfederacije ili asimetrične federacije? Da li mislite da je, naprimjer, greška što nije prihvaćen plan Gligorov-Izetbegović?

JOVIĆ: Svako rešenje bi bilo bolje od rata. Bilo koje. Svako koje ste pomenuli je dobro ako bi se na taj način izbegao građanski rat.

Da li ste vi tako tada razmišljali?

JOVIĆ: Uvek sam mislio da je najgore rešenje rat. Ali, isto tako sam bio uveren da rešenjem koje su odabrale Slovenija i Hrvatska ne može da se izbegne rat. Zato što nisu uvažavali prava i interese drugih, nego su posezali za svojim interesima, kršeći prava drugih. To je bio glavni problem. U okviru toga uzmite taj njihov predlog o konfederaciji. On zamagljuje stvari. Bilo bi jako fino imati konfederaciju, to je slično federaciji, plus se ne bi ratovalo, a živelo bi se na istim prostorima. Međutim, tu je skriveno jedno drugo pitanje. Ta konfederacija je podrazumevala prvo prihvatanje samostalnosti svih republika kao zasebnih država, pa onda stvaranje konfederacije u nekim nadležnostima koje nisu bitne. Ali, tu se isprečava pitanje volje srpskog naroda koji živi u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, koji je tamo ustavotvorni narod, pravo tog naroda da se izjasni na referendumu da li to prihvata ili ne. To je bio jedan pokušaj da se nešto obeća, neki zajednički život, neka konfederacija, s tim da se iz te konfederacije izađe, tako je to u tom ugovoru pisalo, kroz pet godina, definitivno, bez ikakvih obaveza. To nije bilo predviđeno, tako da to nije bilo prihvatljivo.

Kad ste odlučili da dnevnik objavite, da li ste nekoga konsultovali?

JOVIĆ: Ne, to je bila moja lična odluka.

A da li ste znali kakva će biti reakcija?

JOVIĆ: Ja sam pretpostavljao kakva će biti reakcija. Ali, vidite, u to vreme, to je bila 1995. godina, dakle tri godine nakon raspada prethodne Jugoslavije i konstituisanja nove, objavljeno je bar desetak knjiga o raspadu Jugoslavije raznih svetskih i jugoslovenskih političara iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Slovenije, kao i iz evropskih i drugih zemlja. Onda je moja motivacija da izdam svoj dnevnik bila vrlo jaka, jer mnoge stvari koje su snjihove strane rečene ne odgovaraju istini i bez ove moje knjige se ne može uspostaviti ravnoteža u javnosti. Zato sam smatrao da je u velikom interesu javnosti da zna šta se stvarno desilo.

Kako je Slobodan Milošević reagovao na vašu knjigu?

JOVIĆ: Pa, oni su me odmah smenili sa svih funkcija. Da li zbog knjige ili nečeg drugog. Verovatno da je i to imalo uticaja, ali bilo je konflikata i oko drugih pitanja. Ali, u suštini, nikakve reakcije nije bilo. Nismo imali nikakvih razgovora.

Ni privatno niste razgovarali?

JOVIĆ: Ne. Nikada nismo razgovarali o knjizi, ni pre nego što je objavljena, niti posle.

A, da li ste možda razgovarali sa Veljkom Kadijevićem o toj knjizi?

JOVIĆ: Ne. Knjiga je lično moja i ja za nju odgovaram.

Šta kažete na komentare da je knjiga sjajan materijal za hašku optužnicu?

JOVIĆ: U to ne verujem. Možda neko tako misli. Ako bi bila i ako bi Haški tribunal pošteno radio, onda bi na osnovu nje mogao da osudi one koji su doveli do rasturanja Jugoslavije, to jest one koji su izazvali građanski rat. Jer, za to su najviše krive Evropska unija i Amerika koje su podržale rasturanje Jugoslavije, ne uvažavajući činjenicu da će doći do građanskog rata. To pitanje se nije moglo rešiti na silu, kako su oni mislili. A, to da bude optužnica protiv srpskog rukovodstva ili srpskog naroda - teško.

O narodima ne razgovaramo.

JOVIĆ: Onda rukovodstvo koje je moralo da stane na stranu interesa srpskog naroda koji je želeo da ostane da živi u istoj državi. Dakle, samo zato što je želeo da ostane da živi u istoj državi, što se rukovodstvo trudilo da ta država opstane ili da se obezbedi referendum srpskom narodu da kaže gde želi i kako želi da živi, samo zbog toga da bude krivo srpsko rukovodstvo, to bi, izvinite, bila jedna nepravedna optužba. I ako u tom smislu žele da koriste moju knjigu, onda mogu samo da je zloupotrebe. Ali bi trebalo da je iskoriste za to da vide ko je doveo do raspada Jugoslavije. I zašto su svi oni, kad rade na ujedinjenju Evrope, podržali raspad Jugoslavije. To je besmislica koju ne mogu lako da objasne. Oni su izazvali rat u Jugoslaviji.

Evropa i Amerika?

JOVIĆ: Evropa i Amerika. Kad je nastala kriza u Jugoslaviji, Evropa je mogla da kaže - molim vas, mi se ujedinjujemo a imamo više nacija, ne podržavamo razjedinjenje, izvolite nađite političko rešenje, pomoći ćemo vam... Bilo bi pametno da su nas više pritisli, da su nam ponudili ulazak u Evropsku uniju i pomoć u pronalaženju političkog rešenja. Ali, pošto je njima bilo vrlo jasno da će konflikt da se rodi, ja imam veliku sumnju da je njima bio potreban konflikt u Evropi da bi opravdali postojanje NATO pakta, da bi opravdali vojne budžete koje troše, da bi opravdali ubiranje tolikih poreza, da bi imali posla. Prema tome, veliko je pitanje ko je tu krivac, a ja mislim da je najmanji krivac srpsko rukovodstvo i srpski narod, bez obzira na to što ja nemam nikakvog razloga da branim Miloševića. To je činjenica.

u idućem broju... Stipe Šuvar: MOJI OBRAČUNI S NJIMA