Zašto se raspala Jugoslavija (18)

Nerealistična formula podjele

Dobro, ali na tim sastancima se ipak pojavio jedan dokumenat o kome je možda vrijedilo diskutovati. Naime, Kiro Gligorov i Alija Izetbegović su izašli sa prijedlogom da se Jugoslavija organizuje kao država koja bi bila nešto između federacije i konfederacije, naime da Bosna i Hercegovina, Makedonija, Srbija i Crna Gora budu u nekoj vrsti federacije, a sve zajedno u konfederalnom odnosu sa Hrvatskom i Slovenijom? To je bio nekakav kompromis. Da li vam se taj prijedlog tada činio realnim?

TUPURKOVSKI: Znate šta, mi smo u Republici Makedoniji u to vreme imali određeno jedinstvo i dali smo podršku tom pristupu, jer je u pitanju bio i naš predsednik. Formula je bila potpuno nerealistična politički, a pravno neizvodljiva. Politički je bila nerealistična zato što je i dalje zadržavala dominantnu poziciju te nove tvorevine, konfederativne ili bilo kakve, u unutrašnjim i spoljnim poslovima i u odbrani, što je bilo neprihvatljivo za Hrvatsku i Sloveniju, a nije zadovoljavalo ni Srbiju, jer je ona znala da bi putem određenih specijalnih odnosa između četiri republike sa Hrvatskom i Slovenijom izgubila mogućnost na bilo kakav uticaj u toj sferi na te dve republike. Prema tome, politički je to bilo neprihvatljivo za glavne aktere. Zato predlog i nije došao s druge strane nego od strane manjih republika, Makedonije i Bosne i Hercegovine. A pravno, presedan za takvu kreaciju nigde nije postojao. Tako da se to brzo izgubilo i to praktično bez komentara - niko nije govorio previše o tom projektu.

A, da li se Gligorov konsultovao s vama, makedonskim rukovodstvom, prije nego što je iznijeo taj prijedlog, ili je iznijeo prijedlog, a vi ste dali podršku?

TUPURKOVSKI: Gligorov je izneo taj predlog nakon što ga je prokonsultovao sa bosanskim predsednikom.

Izetbegovićem?

TUPURKOVSKI: Da, s Izetbegovićem. On je imao veliki uticaj i ugled u Republici Makedoniji u to vreme i nije bilo sporno da će dobiti političku podršku. Međutim, opet, već je to situacija kada su odnosi u parlamentu nakon izbora bili takve prirode da je on mogao računati na podršku establišmenta, a ne političkih snaga. Političke snage su već bile drugačije političke provenijencije i kad bi to išlo na pravu debatu u parlamentu, ili da se tražio konsenzus, nikada ne bi bio proizveden u Makedoniji.

I čini mi se da je to bio nekakav posljednji prijedlog koji je na izvjestan način htjeo da očuva nekakvu čvršću jugoslovensku zajednicu, je li tako?

TUPURKOVSKI: Pa, nikada i nije bilo drugih predloga. On je bio i prvi i poslednji u formalnom smislu i bio je, kažem, nerealističan. To što se radilo u Jugoslaviji, odnosno u Predsedništvu Jugoslavije, u vladi Jugoslavije moglo je imati nešto više snage, posebno vladin program Ante Markovića. Jer, objektivan sudjel i trka sa vremenom su se dogodili između integrativnih potencijala vladinog programa, reforme i poboljšanja ukupnog stanja u Jugoslaviji - što se i dogodilo pod Antom Markovićem - i dezintegracionog potencijala u republikama. Normalno, on je izgubio tu trku, jer u datim istorijskim okolnostima politika je bila jača od ekonomskog razvoja zemlje.

EVROPSKE PONUDE

Mislite da Ante Marković nije imao nikakve šanse?

TUPURKOVSKI: On nije imao šanse da dobije tutrku.

Zato što je on pravio pogrešne poteze, ili je to prosto bila uzaludna bitka?

TUPURKOVSKI: Govorimo o zakonomernom procesu. Već smo se mi nalazili u ambijentu ogromnih istorijskih promena u okruženju i u socijalističkom svetu. Već je to bio zahuktali proces. Mi nismo mogli da budemo izuzetak. Jedino je Čehoslovačka na određeni način bila izuzetak tim što su uspeli da se kulturno dezintegrišu. Mi očigledno do toga nismo došli, iako je bilo pobornika takvih gledanja. Ali, republičke političke garniture, upravo da bi onemogućile ekonomski projekat koji bi možda bio atraktivan za građane, jer na početku i na prvim izborima partija reformskih snaga Ante Markovića, iako jugoslovenska, je relativno dobro prošla u nekim republikama, uključujući tu i Makedoniju.

Ljudi su se sjećali dobrog života.

TUPURKOVSKI: Tačno. Prethodna godina je bila godina najvećih plata u našim životima i tako dalje i to je imalo određenog uticaja. Ali ne previše, jer dezintegracioni mehanizmi su bili u punoj pari, oni su radili intenzivno u svim republikama, pa i u našoj recimo, u Republici Makedoniji. To nije moglo da bude od većeg značaja.

Hoćete da kažete da ekonomija nije imala nikakvu šansu protiv politike i protiv zahuktalog nacionalizma?

TUPURKOVSKI: Nije. Ona je bila u kombinaciji, evo, i sa evropskim ponudama, sa jednim motivom koji je mogao, recimo, da deluje u jednoj ekonomski inače orijentisanoj republici kakva je bila Slovenija. Međutim, politički prioriteti su bili već duboko etablirani i tu nekih bitnih promena nije moglo biti. Zatim, značajni faktori, recimo Nemačka posebno, ja sam se u 1991. godini 14 puta susreo sa Genšerom, tadašnjim ministrom...

14 puta?

TUPURKOVSKI: 14 puta. Poslednji put, doduše, 2. januara 1992. Znači 13 puta formalno u 1990. godini. 12 puta sa De Mikelisom, talijanskim ministrom.

Čuveni De Mikelis, sad su ga svi zaboravili.

TUPURKOVSKI: Pa, dobro. On pokušava da se vrati u politički život. Hteo sam da kažem da smo mi komunikaciju imali i da smo nudili određena rešenja, a najviše za spas Jugoslavije, verujte. Ja nikada nisam u tim godinama, 1990. i 1991., sa pozicije člana Predsedništva zagovarao spas Jugoslavije, nego sam zagovarao pronalazak takvog instrumentarija koji bi onemogućio rat i koji bi nam dao šansu da koristimo ekonomske pogodnosti i pogodnosti kretanja građana na tom jugoslovenskom prostoru i slično, ali podršku nismo dobivali. Podršku su dobivale Hrvatska, Slovenija, moždai najviše od Nemaca, možda i nešto šire od toga - uz nezainteresovanost Amerike, jer je bila izborna godina. Bejker kao šef Stejt dipartmenta je samo jedanput došao u Jugoslaviju, samo jedanput. Imao je jedan susret sa nama, brzo nakon toga je otišao, povukao se i sa svoje pozicije i postao šef Bušove kampanje, pa su 1992. godine izgubili izbore. I u tim uslovima Evropljani su mogli da igraju pomalo i na različite karte. I igra je bila takva.

Vi ste 29. maja u razgovoru sa trojkom Evropske unije, koju je predvodio Žak Santer, rekli da je Makedonija za savez suverenih država. Da li je tada taj stav Makedonije prvi put javno saopšten?

TUPURKOVSKI: Jeste. U igri je bila ne samo trojka nego je s trojkom bio i Delor.

To je bio 29. maj 1991.

TUPURKOVSKI: Santer je bio šef trojke kao ministar spoljnih poslova Luksemburga, odnosno on je došao sam sa De Lorom. Znači, u igri je bila Evropska unija, odnosno tada Evropska zajednica i trojka, odnosno predstavnik Ministarskog saveta koji je tada predsedavao trojkom. Inače su trojke bile premanentno tada prisutne, do te mere da smo mi izbor predsednika Predsedništva, Mesića, napravili sa njihovim prisustvom.

To znam. Oni su prisustvovali sastanku.

TUPURKOVSKI: A da bi kuriozitet bio veći, pošto je bila prošla ponoć, a sledećeg dana po njihovim propozicijama je drugi ministar preuzimao Ministarski savet i time predsedništvo u trojci, te večeri je portugalski ministar Penjeiro preneo predsedništvo na Van den Bruka, holandskog ministra koji je posle ponoći, u prisustvu našeg predsedništva, preuzeo predsedavajuću ulogu u Ministarskom savetu. To su dva kurioziteta koja su se dogodila na istoj sednici. Jedna suverena država je birala svog šefa uz evropski patronat, a sasvim slučajno smo mi bili prisutni primopredaji funkcije na evropskom nivou.

Kada spominjete izbor Mesića, Borisav Jović u svojim memoarima “Poslednji dani SFRJ” kaže da su ta trojica iz Evropske unije prisustvovala sastanku, ali da nikad nije zvanično glasano o izboru Mesića, nego da su oni održali govor, pa ste vi onda, kaže, poljubili Mesića i čestitali mu, ali da nikada zvanično nije izabran.

TUPURKOVSKI: Ja sam vodio sednicu, jer niti je Mesić bio u mogućnosti, nije bio izabran, niti je Jović bio više prihvatljiv za taj tip skupa. I ja sam vodio tu sednicu tako da sam prvo naterao “Evropljane” da napišu jednu izjavu, odnosno ja sam je napisao a Van den Bruk ju je pročitao ispred Predsedništva, u kojoj je on zadovoljio neke srpske zahteve, odnosno Jovićeve zahteve, a odnosili su se na pritisak na Hrvatsku i Sloveniju da održe integritet Jugoslavije i tako dalje u tim procesima pregovora. Nakon toga je, pošto je o tome zavisio izbor Mesića, a na čemu smo radili bar mesec i po dana sa evropskom trojkom, došao trenutak da se glasa. Ja nisam hteo da rizikujem da se glasa, jer smo već imali politički dogovor da se on proglasi pobednikom i ja sam ga samo proglasio. Onda je bila press-konferencija, čak je i šampanjac otvoren.

Kaže, prvo ste ga vi poljubili, pa onda Bogić Bogićević.

TUPURKOVSKI: Da smo ga poljubili, ne verujem. Ne znam za Bogića, ali ne verujem da sam ga ja poljubio, ali sam čestitao. Potpredsednik Predsedništva je postao Kostić. Ja sam ih samo proglasio. Kada su došli novinari nakon toga, ja sam održao press-konferenciju kao predsedavajući i oni su me pitali kakvom većinom je izabran Mesić. Ja sam rekao: “Većinom glasova.” Tačno je da se nije glasalo.

A, koliko znam, prethodno, pošto Borisav Jović i srpsko rukovodstvo nisu nikako htjeli da Mesić bude izabran za predsjednika Predsjedništva, pa je onda Borisav Jović ponudio da umjesto tandema Stipe Mesić - predsjednik i Branko Kostić - potpredsjednik, bude tandem Bogićević - predsjednik i Tupurkovski - potpredsjednik. I vi ste onda to odbili.

TUPURKOVSKI: Naravno, odbili smo obadvojica.

Nije bilo šanse?

TUPURKOVSKI: Ne, u pitanju su bile republike i redosled koji, ipak, znači respekt republika. To nam nije palo na pamet.

Mnogo se pričalo, a priča i danas, o dogovoru Tuđmana i Miloševića marta 1991. godine u Karađorđevu. Prema svjedočenju Stipe Mesića, a i po mnogim drugimsvjedočenjima, taj dogovor je zaista postojao, samo nikad niko nije vidio pisani dokument o tome šta su se oni dogovorili. Šta vi o tome znate?

TUPURKOVSKI: Pa, da li su pisali dokument, ja također ne znam. Mi smo dobili na sto to što je Tuđman, objašnjavajući svom rukovodstvu kakav je to razgovor bio, nacrtao kako će se interesi Hrvatske realizirati.

Vi ste to dobili kao članovi Predsjedništva?

TUPURKOVSKI: Dobili smo kasnije, ne da se to potvrdi nego kao dokaz šta se pripremalo u Hrvatskoj.

Taj njegov crtež?

TUPURKOVSKI: Da, to što je on crtao, granice, delio Bosnu i tako dalje. Ako želite da prihvatite da jeon to stvarno uradio u eksplikaciji svog razgovora sa Miloševićem, onda je bilo veoma verodostojno. A i da niste, normalno, bilo je bezbroj informacija koje su se kretale u našim kuloarima i sve su one govorile o tome da je razgovor rezultirao dogovorom i da taj dogovor predviđa soluciju srpskog pitanja u Hrvatskoj, odnosno u odnosima Hrvatske i Srbije. Znači, na neki način se odigrao - u tom jednom delu koji je uvek i za večita vremena trebao da isključi bilo kakav motiv za rat između dve zemlje, što je na neki način i ostvareno.

Hoćete da kažete da je taj dogovor predviđao faktički odlazak Srba iz onog dijela Krajine?

TUPURKOVSKI: On je predviđao soluciju srpskog pitanja u Hrvatskoj i pošto se sve dogodilo na način na koji se dogodilo, ja verujem da je tako bilo i planirano, ali ne kompletno. Očito je druga strana toga bila rasplet odnosa u Bosni, koji se nije odigrao po tim razgovorima.

A niste nikada čuli da je postojao neki pisani dokument?

TUPURKOVSKI: Ne, uvek se govorilo o dogovoru, o dogovoru, o dogovoru.

Ali ništa nije bilo napisano?

TUPURKOVSKI: Ne. Nikada nisam video.

Možete li mi opisati kako je izgledala ona čuvena sjednica Predsjedništva Jugoslavije koja je održana 12. marta 1991. godine, na kojoj se glasalo o tome da li će se donijeti odluka o povećanoj borbenoj gotovosti Jugoslovenske narodne armije, praktično o uvođenju vanrednog stanja, što bi onda bilo iskorišteno za vojni udar. Sjednica nije održana u Palati federacije gdje su do tada održavale sjednice Predsjedništva, nego u Topčideru u podzemnoj prostoriji, nekoj vrsti bunkera koji je bio predviđen za održavanje sjednica Predsjedništva u slučaju rata. Kako je to izgledalo?

TUPURKOVSKI: Mi smo dobili poziv za tu sednicu dramatično, negde na televiziji u ponoć prethodnog dana, od strane Jovića.

Kako na televiziji?

TUPURKOVSKI: Pa, on je saopštio javnosti da saziva sednicu.

Preko televizije je sazvao sjednicu?

TUPURKOVSKI: Bio je na nekom razgovoru i negde ispred ponoći je rekao da saziva sednicu Predsedništva Jugoslavije kao vrhovne komande.

Predsjedništvo u funkciji vrhovne komande?

TUPURKOVSKI: Tako je. To je, ipak, posebna sednica.

I zato se ide u bunker?

TUPURKOVSKI: Nije se moralo. Međutim, to je bila druga zamisao, druga metodologija. Sastanak je bio sazvan za 15 sati popodne, ili za 16. Ja sam tog jutra otišao kod predsednika Gligorova i tamo su pored jednog stalnog sastava, gde smo mi koordinisali na neki način naše stavove, bili predsednik vlade, predsednik skupštine, Kljusev je tada bio predsednik vlade, Stojan Andov je bio predsednik skupštine, potpredsednik vlade koji je uvek dolazio na te naše koordinacije, onda ministri za unutrašnje poslove i za odbranu i još je tog dana iz nekog razloga, koji je meni posle postao jasan, bio i jedan general.

Sastanak se održavao u Skoplju?

TUPURKOVSKI: Da, u Skoplju. Makedonski general, odnosno general u penziji tada. Kad sam ja došao, predsednik Gligorov mi je rekao da su oni mišljenja da ja ne treba da putujem na sednicu, jer će nas uhapsiti tog dana i da su oni već razgovarali sa Drnovšekom i da im je Drnovšek potvrdio nakon tog razgovora da on neće ići na sednicu.

I nije ni došao.

TUPURKOVSKI: Ne samo što nije došao nego sam ja pokušao da ga ubedim da dođe, ali se on nije hteo složiti. Oni su ubedili i Mesića da ne dođe, ali sam ga posle razubedio, jer moj argument je bio da smo mi članovi Predsedništva, izabrani od svojih elektorata, naroda - ja sam tako osećao moj mandat - i da ako se neko hapsi, hapsi, ali mi na sednicu moramo da odemo, mi smo šef države, kolektivni šef države, i da vidim kako bi to izgledalo. Znači, odbio sam tu ponudu. Onda mi je objašnjeno da je napravljen plan za evakuisanje rukovodstva, jer se već računalo sa time da je moguć vojni udar.

u idućem broju: Vasil Tupurkovski: KAKO JE PROPAO PLAN ZA VOJNI UDAR