Zašto se raspala Jugoslavija (17)

Raspad je bio neminovan - ali ne i rat

Htio bih da počnemo ovaj razgovor od tada čuvene, a sada već zaboravljene 17. sjednice Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije. koja je održana polovinom oktobra 1988. Milošević je već praktično bio preuzeo vlast u Srbiji, mitinzi tutnje Srbijom, sjednice saveznih organa, i državnih i partijskih, pretvaraju su u beskrajne svađe. Dio te amosfere osjetio se i na 17. sjednici. Najviše bure izazvao je prijedlog da se tajno glasa o povjerenju članovima Predsjedništva. Na tom glasanju propao je član Predsjedništva Jugoslavije i Srbije Dušan Čkrebić. Vi ste tada izašli za govornicu, rekli da je na djelu neprincipijelna koalicija. O tom vašem istupu kasnije se mnogo diskutovalo. Zapadne republike su vas kritikovale, a srpska propaganda je taj vaš izraz “neprincipijelna koalicija” protumačila kao da ste govorili o antisrpskoj koaliciji. Kako sa ove distance od preko deceniju gledate na taj vaš istup?

TUPURKOVSKI: Verujte da nisam promenio svoja gledanja na događaje vezane za 17. sednicu Centralnog komiteta, jer i tada i sada, nikada ne bih dozvolio da neko bude egzemplarno kažnjen, a to se dogodilo Čkrebiću. Zapadne republike, kako ste ih nazvali, sa kojima sam ja bio, gledajući njihovo članstvo i tako dalje, u odličnim odnosima, jer smo već razgovarali o višepartijskom sistemu, o demokratizaciji, o socijalnoj demokratiji...

I njihovi stavovi su vam bili bliži, ustvari.

TUPURKOVSKI: Pa, ne samo bliži nego ja sam bio veoma aktivan i kreativan u tom smislu. Verovatno ćete se setiti, ja sam vodio Komisiju za rezoluciju na poslednjem kongresu Saveza komunista i mi smo stvorili socijaldemokratski dokument kao završni dokument pod mojim predsedavanjem. Znači, nije se radilo o tome da smo mi imali svoje razlike, nego samo principijelnu razliku oko toga da ako je većina članstva u Centralnom komitetu bila protiv Miloševića, koji je inače bio ex officio član Centralnog komiteta, a nije bio biran i zato i nije ni moglo doći do provere njegovog poverenja, a da smo mi politički streljali čoveka koji nije imao veze sa time, niti bi došao na dnevni red našeg raspoloženja ili neraspoloženja, za mene je bilo neprihvatljivo. A predsedavajući, tadašnji predsednik Predsedništva po rotirajućem sistemu, Stipe Šuvar, kada je zaključivao 17. sednicu, govorio je o tome da se govori o neprincipijelnim koalicijama i tako dalje i tako dalje. Ja sam iskoristio te njegove reči da oslikam ono što se dogodilo prilikom glasanja, jer bukvalno su se ljudi dogovarali da će Čkrebića skinuti. Možda to zvuči sada naivno, u istorijskoj retrospekciji, ali za mene nikada neće biti prihvatljiva egzemplarna kazna. Mi smo ga streljali politički, jer nismo ništa mogli Miloševiću.

Hoćete da kažete da je vaša intervencija bila principijelne prirode?

TUPURKOVSKI: Apsolutno, takvom je vidim do ovog trenutka, uvek sam je tako objašnjavao i ništa ne mogu da promenim. Normalno, bilo bi mnogo bolje da smo mi bili u situaciji tada da otvarajući svoje karte ne idemo na to da se glasa formalno, jer to je bilo jedno formalno glasanje i niko nije izgubio poverenje, nego da smo imali snagu da kažemo Miloševiću da izvesti ili da informiše Centralni komitet i da ga onda, po partijskoj logici organizovanja, mi, recimo, uzmemo na odgovornost. Niko nije imao niti nameru, niti snagu da na takav način radi. Možda im nije bilo ni interesantno, jer gledajući sada razvoj događaja nakon toga, očito pritisak na Miloševića i preko toga na Srbiju, uz ambicije da se zemlja dezintegriše, gde je Srbija igrala mamutsku ulogu možda i sama neshvatajući da neće uspeti da dobije svoju dominaciju za koju se Milošević trudio, bile su iza čitavog tog projekta. Međutim, to što je meni smetalo bila je činjenica da mi nismo mogli otvoreno da razgovaramo o stvarima, da su se strategije već razvijale, a da smo mi trebali da budemo izvršioci u tom krugu. Normalno, do zloupotrebe je došlo onog trenut-ka kada je za srpsku propagandu bilo veoma važno da ih neko podržava ko nije iz Srbije i onda su rekli da je to Vasil Tupurkovski.

Da, i ja se sjećam da su vaše slike na mitinzima po Srbiji nosili uz slike Miloševića, Bogdana Trifunovića, Jovića.

TUPURKOVSKI: Tako je, to je tačno i tada je u Beogradu za mene bilo nemoguće, čak, da platim svoje novine ili svoje slatkiše koje sam uvek konzumirao.

Ljudi su vam klicali.

TUPURKOVSKI: Apsolutno, to je sve tačno. Međutim, kritike koje su došle bile su također sračunate s time da se iskoristi situacija i rasprava oko pozicije Miloševića i nove, da kažem, srpske politike, a ne da idu prema jednom čoveku koji se apsolutno zalagao za uvođenje sasvim drugih vrednosti u tadašnjoj Jugoslaviji.

A da li ste pokušali da se ogradite od zloupotrebe vašeg istupa u srpskoj propagandi?

TUPURKOVSKI: Nije bilo velikih mogućnosti, jer znate kako se dinamično situacija razvijala. Jeste, bilo je prilike, ja sam govorio o tim stvarima, ja sam govorio direktno u Srbiji, iskoristio sam priliku jedne takve konjukture, sada da je nazovem uslovno, da sam kao član Predsedništva posetio tri ili četiri velike organizacije u Srbiji, uključujući Užice, Kragujevac i tamo sam pokrenuo makedonsko - srpske odnose, odnose crkve i tako dalje, i otvoreno govorio o tome da Srbija ne može da uspe u ostvarivanju nekih svojih ambicija ako to radi na račun ostalih republika. Tadašnja moja popularnost mi je omogućila…

Da to kažete.

TUPURKOVSKI: Ne samo da kažem, nego da oni na neki način to i prihvate.

To je bilo vrijeme mitinga u Srbiji. Da li ste mitinge u Srbiji doživljavali kao početak rušenja Jugoslavije?

TUPURKOVSKI: Da budem iskren, ne toliko samo mitinge nego ukupnu klimu. Bilo je potpuno jasno dami više zajedničke projekte nemamo, ali moram da priznam da nisam gledao tako daleko da bih video rat. To nisam video do 1990. godine. Ovo je ipak bila 1988. godina. Znači, do 1990. ja rat nisam ukalkulisao u razvoj događaja u Jugoslaviji, a činjenice da mi više zajedničke projekte nemamo meni je govorila da se već treba raditi na formuli jednog kultivisanog raspada. O tome sam puno razmišljao.

NAIVCI I KALKULANTI

Čuo sam od nekih političara koji su bili u saveznom vrhu u vrijeme kada se pojavio Milošević, da im je dosta dugo vremena trebalo da shvate s kim imaju posla, da shvate da je njegova navodna bitka za očuvanje Jugoslavije bila ustvari bitka za dominaciju Srbije u toj državi. Kako ste vi doživeli pojavu Miloševića?

TUPURKOVSKI: Pa, ja bih to spustio na rang, čak, i međusobnih odnosa između nas u tom jugoslovenskom vrhu. Milošević je bio veoma popularan, elokventan, veoma duhovit i on je nametao na neki način i atmosferu komunikacije za vreme sastanaka na ručkovima, koji su uvek postojali u vreme predsedništava i tako dalje, i moguće je da se na tome događala određena zloupotreba, da kažem, naše svesti i naše reakcije. Ali, u suštini, ja ne verujem da su ljudi bili do te mere naivni da veruju u stvari kako su one izgledale ili kako su se one objašnjavale od strane Miloševića, nego u određenom smislu 1989. godina, a posebno 1990. i pored velikih sukoba bilo je vreme u kojem su se odvijale republičke strategije na bazi toga šta će se jednog dana dogoditi. Republike su se pripremale, mislim na Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju, za događaje koji će se desiti. Također, verujem ubedljivo da su one ukalkulisale i rat. Inače ne bi bilo moguće da razvoj događaja bude takav kakav je bio. Jer, Hrvatska je ipak bila spremna za rat, iako je u početnoj fazi gubila, što je bilo normalno.

Mislite da je čak i u to vrijeme, 1988.-1989. godine, već bio ukalkulisan rat, u vrijeme hrvatske šutnje?

TUPURKOVSKI: Pa, očigledno. Morala je biti jedna alternativa, jer događaji koji su se posebno u Sloveniji pripremali - jer su oni bili na neki način u prednosti u odnosu na hrvatske događaje, jer do 1990. se nije ni moglo znati da će Tuđman lako pobediti, da će biti višepartijskih izbora i tako dalje, a u Sloveniji su se stvari pripremale za dezintegraciju, bar njihovu, od jugoslavenske zajednice - da su morali kalkulisati i s time da će vojska, odnosno neka Jugoslavija možda i intervenisati.

Moram da kažem da je čudno to kako niko zvanično nije reagovao na Miloševića? Sjećam se 8. sjednice, tada ni vojvođansko rukovodstvo, a ni kosovsko nije ustalo u odbranu Ivana Stambolića. Uglavnom su šutjeli i govorili da je to unutrašnja stvar Srbije, a za nepunu godinu dana i oni su došli na red. Kao da nisu shvatili o čemu se radi.

TUPURKOVSKI: To bih mogao da potvrdim također. I mogao bih da kažem da u tom trenutku Miloševića kao figuru i kao političku ličnost nisu shvatali. Za Stambolića, koji je kasnije svima nama izgledao mnogo liberalniji, demokratskiji i tako dalje, se upravo mislilo, i zbog pojave koncentrisanja jedne druge srpske alternative u Akademiji i tako dalje - što se dogodilo u njegovom vremenu, ne u Miloševićevom vremenu - da je možda izdanak jedne nove, agresivnije srpske politke. Stambolić je počeo da govori o odnosima sa Kosovom i sa pokrajinama.

Da, a Slobodan je počeo sa odbranom Tita.

TUPURKOVSKI: Tačno tako. Tako da u tom prvom trenutku ja mogu da poverujem, ne mogu sada da se setim svojih reakcija na sve to, jer ja sam uvek bio veoma blizak prijatelj sa Stambolićem i mi smo ostali u takvim odnosima i ja ga nisam tako razumeo. Ja sam znao iz ličnih komunikacija da je to čovek koji je nepravedno skinut sa političke scene sa aspekta razvoja srpskog političkog procesa.

Da li mislite da bi stvari krenule drugim tokom da je Stambolić ostao? Teško je reći.

TUPURKOVSKI: Nije toliko teško reći, ako hoćete da izvedete svoje mišljenje. Ja sam o tome govorio ministru odbrane Kadijeviću - da su uloge ličnosti veoma značajne za naš tadašnji politički razvoj. Ja sam mu predlagao da trojicu ljudi stavi u kućni pritvor. O tome smo razgovarali, doduše, na jednoj utakmici na stadionu JNA kad je “Partizan” ne znam s kim igrao i imali smo vremena da ćaskamo, jer je utakmica bila dosadna. On se začudio i kaže: “Pa, šta će to značiti?” “Ništa”, kažem, “dobićemo vremena da vidimo da li ima i dru-gih političkih opcija u tim republikama.” Nismo mislili ozbiljno, nisam ni ja to predlagao ozbiljno, ali mislim da bi drugačiji personalni raspored moguće doveo ne do odbrane Jugoslavije, Jugoslavija bi se raspala zakonomernim putem, ali do sasvim drugačijih odnosa koji bi eliminisali rat, ubacili u igru neke od evropskih metodologija, jer mi do jula 1991. godine smo još razgovarali sa Evropskom komisijom…

Do povlačenje vojske iz Slovenije.

TUPURKOVSKI: I kasnije od toga. Ovo je kraj jula i mi smo još razgovarali u Briselu sa komisijom Delora o asocijaciji Jugoslavije sa Evropskom unijom. Rat u Sloveniji je bio iza nas i konsekvence rata veoma dobro poznate.

A u Hrvatskoj je bilo ono što je bilo.

TUPURKOVSKI: U Hrvatskoj je već počelo. Deo Hrvatske je bio okupiran. Normalno, Armija je tvrdila da ne može okupirati svoju zemlju i tako dalje. Znači, do jula 1991. smo mi još imali formalne sastanke. Ja sam vodio poslednju delegaciju, premijer Ante Marković je bio u toj delegaciji, ministar Lončar i član Predsedništva Bogić Bogićević, kada smo mi krajem jula u Briselu sa Delorom razgovarali i dalje - znači u procesu, ne prvi put - o asocijaciji Jugoslavije sa Evropskom unijom. Tamo se smatralo, a i mi s nekog jugoslovenskog vrha, koji je sve manje imao uticaja u svojim republikama, smo verovali da je možda to ipak atraktivna priča za jugoslovenske republike, da će one videti svoju evropsku perspektivu - koja je i sada za njih toliko značajna i bitna - putem nekakve jugoslovenske zajednice, ne iste, ne federativne, ne sigurno one koja bi proizašla iz rata, nego u jednoj drugoj kultivisanoj atmosferi. Ali, to nije palilo.

Zadržimo se još malo na 1989. godini. Koliko znam, i kad je bilo reakcija na Miloševića, one su dolazile uglavnom iz Slovenije. Dobro, Hrvatska je šutjela, ponekad bi se neko javio. I Makedonija je uglavnom šutjela. Da li zbog toga što je u Makedoniji vladalo mišljenje da Milošević, što se kasnije i potvrdilo, neće udariti na Makedoniju, da je ona ovog puta bila isključena iz koncepta velike Srbije?

TUPURKOVSKI: Ne, u Makedoniji politička misao nije bila uvjerena da će se Jugoslavija raspasti i ja verujem da su određene političke snage gledale na Miloševića kao pritisak na dezintegracione snage i procese u Jugoslaviji.

Kao da je igrao pozitivnu ulogu?

TUPURKOVSKI: Verujem da je to bio slučaj. Drugo, snage koje su se formirale i koje su posle vršile pritisak za demokratizaciju Makedonije, za višepartijske izbore i tako dalje, bile su okupirane svojim pozicijama, statusom i prepremama za promene u Makedoniji. Tako da ja mislim da su oni izbacili Miloševića iz svog vidokruga. A Makedonija tradicionalno nije zauzimala, uslovno da kažem, antisrpske stavove, uslovno, jer se nije radilo o tome da republike idu jedne protiv drugih, nego da se određene tendencije, ipak, pravilno procene. I deo tadašnjeg jugoslovenskog rukovodstva iz Makedonije nije gledao nikakav problem u Miloševiću. Sad ne znam kako će to zvučati iz ove perspektive, ali za to ima puno dokaza u aktivnostima 1990. i 1991. godine. Ali, ja sam brzo došao u politički sukob sa Miloševićem, veoma brzo. Ne kažem da je to bilo 1988. godine, ali 1989. sigurno, a za 1990. postoji i dokumentacija.

Koji je taj vaš prvi značajniji sukob bio 1989. godine?

TUPURKOVSKI: Pa, prvi značajniji sukob je bila moja procena kad smo bili zajedno na partijskoj konferenciji u vojvođanskoj organizaciji 1989. godine, gde sam ja bez mandata Predsedništva Centralnog komiteta govorio o uvođenju višepartijskog sistema. Vi ćete videti da do 1989. takvih ideja u Savezu komunista nije bilo, a normalno nije bilo ni oficijalnih opozicionih snaga. Ako je nešto bilo, bilo je, recimo, u disidentskim krugovima, gde se normalno uvek, i od sedamdesetih nadalje, razmišljalo i o takvom tipu demokratizacije zemlje. Ali, ja sam ipak bio član Predsjedništva Centralnog komiteta i to sam ja izgovorio na vojvođanskoj konferenciji - to je zapravo kongres, ali pošto je bila u pitanju autonomna pokrajina nije se zvao kongres nego konferencija - u njegovom prisustvu i u prisustvu ostalih iz srpskog rukovodstva, koje nikad nije pokazalo niti afinitet niti potencijal za demokratski razvoj u zemlji. Svi su ti ljudi i dalje na pozicijama u Srbiji.

POLARIZACIJA

Vi ste, ako sam u pravu, maja 1989. postali član Predsjedništva Jugoslavije, je li tako?

TUPURKOVSKI: Juna 1989., formalno.

To je bio i posljednji kolektivni šef države, to Predsjedništvo je vodilo zemlju sve do njenog raspada. Znam da su odnosi među vama bili takvi kakvi su bili. Da li je uopšte bila moguća normalna komunikacija?

TUPURKOVSKI: Ne. 1989. recimo i nekako, jer su se članovi Predsjedništva na drugačiji način izabrali nego što se to posle dogodilo s promenama nakon izbora u republikama, koji su bili višepartijski. Hrvatska je zamenila svog člana Šuvara sa Mesićem. Slovenija nijeimala razloga za to, jer je Drnovšek došao putem izbora. Ja sam pobedio u Makedoniji na prvim, uslovno da kažem, višepartijskim izborima, nije bilo više partija, ali je bilo više kandidata i bilo je tajno glasanje, znači bili su opšti izbori. A i Bogić Bogićević je došao tim putem. Znači, izmena je bila izvršena samo u slučaju Hrvatske za početak, a nakon toga, iz političkih razloga, također u Crnoj Gori, Kostić je došao na vlast umesto Bučina. Problema je bilo i u Vojvodini. Sejdo Bajramović je došao nakon Sapundžije. Nakon Zelenovića je došao Kostić. Nije bilo moguće normalno raditi, jer su se uvek formirala dva izrazita bloka. Po principijelnim pitanjima Predsedništvo je bilo podeljeno 4:4.

Uvijek?

TUPURKOVSKI: Uvek. A ponekada 6:2, kada smo Bogić Bogićević i ja mislili da, opet iz principijenih razloga, valja glasati na drugačiji način. Što govori da su Slovenci i Hrvati, odnosno Drnovšek i Mesić, ne govorim o Šuvaru nego Mesiću, apriori imali negativan stav o odlukama Predsedništva - apriori. Tu se nije moglo nikada doći do 8:0. Bogić Bogićević i ja smo pokušavali da održimo srednju liniju i da pronalazimo principijelni sadržaj naših odluka i zato je voma često bilo 4:4 - i najčešće. Ali, ponekada i 6:2.

Vi ste se najbolje slagali sa Bogićem Bogićevićem, koliko sam shvatio.

TUPURKOVSKI: Pa, u tom smislu da. Međutim, veoma dobro također i sa svim članovima Predsjedništva, a posebno sa Drnovšekom i sa Mesićem - posebno.

Govorite o ličnim odnosima, naravno.

TUPURKOVSKI: Da, tačno.

Da li ste kao član Predsjedništva bili prisutni na onom velikom mitingu na Gazimestanu, kada je Milošević praktično rekao da nije isključen rat?

TUPURKOVSKI: Ne, nisam bio prisutan. Namerno nisam otišao.

Mnogi članovi Predsjedništva su bili prisutni.

TUPURKOVSKI: Da, bio je Drnovšek, jer je morao, bio je predsednik Predsedništva i bili su oni koji su smatrali da već moraju da se deklarišu. Milošević je tada bio već u velikom zamahu, da kažem, i jasno je bilo šta se događa u Jugoslaviji. Nakon toga je bila velika svečanost usvajanja amandmana na Ustav Srbije. Ljudi su također otišli na tu sednicu. Ja sam namerno izostao i sa jednog i sa drugog skupa.

A, kako ste doživjeli onaj čuveni miting na Gazimestanu za koji kažu da je bio najveći masovni mitnig ikada održan u Jugoslaviji?

TUPURKOVSKI: Prvo, kao ogroman pritisak naAlbance. Drugo, kao ogroman pritisak na Jugoslaviju, što znači i na Makedoniju. I sa takvim metodama sam prestao da se slažem praktično od njihovog početka, posebno od događaja u Novom Sadu. U sadašnjoj Podgorici sam malo drugačije gledao na to šta se dogodilo, jer sam i u Predsedništvu Centralnog komiteta dobro upoznao Žarkovića i Orlandića, a smatrao sam da ovi mladi ljudi nose i nove kvalitete. Na kraju-krajeva, oni su aktuelni u crnogorskoj politici do dana današnjeg. Je li tako? Jedan je predsednik Crne Gore, drugi je savezni premijer sada u Jugoslaviji. Ja sam im davao podršku u smislu jednog generalnog opredelenja za mlade. Ali, u Vojvodini sam veoma dobro shvatio o kakvom tipu mitinga se radi i o njihovoj zloupotrebi. Prema tome, Gazimestan je bio vrh vrhova, apsolutan vrh, neviđen vrh koji je bio dobro insceniran, dobro zamišljen i mi koji smo to razumeli, stvarno smo se bojali, uplašili toga.

U to vrijeme održavali su se i oni famozni sastanci predsjednika republika, za koje su neki ironično govorili da je to putujući cirkus. Ti sastanci su održani u Splitu, Ohridu, Beogradu, Sarajevu, Brdu kod Kranja. Da li ste očekivali da bi ti sastanci mogli donijeti neke rezultate s obzirom da je glavna moć bila u rukama predsjednika republika, a ne u Predsjedništvu?

TUPURKOVSKI: Ne. Znate zašto? Jer je ipak za razvoj događaja u Jugoslaviji bila neophodna kombinovana akcija. Ja sam bio protagonista takvih skupova i mi smo ih imali, čak je jedan bio i uspešan što se tiče nekakvog nekakvog produkta. U Ohridu 20. avgusta 1991. smo mi skupili kompletno Predsedništvo, plus takozvane relevantne ministre - znači, za unutrašnje poslove, odbranu i za spoljne poslove - i doneli zajedničku deklaraciju o odnosima u Jugoslaviji. Te večeri, međutim, pre samog usvajanja, kada više nije bilo nikakvih problema, Tuđman je ustao i dramatično napustio sednicu nakon što je rekao da je došlo do napada i eksplozije na nekim hrvatskim vojnim objektima u Iloku. To je samo iskoristio da bi napustio sednicu u trenutku kada se trebao usvojiti zajednički dokument - iako je bilo potpuno jasno da respekt za dogovore krajem avgusta 1991. više ništa nije značio.

u idućem broju: Vasil Tupurkovski: NEREALISTIČNA FORMULA PODJELE